Богата играчка, касније и тренерска каријера учинила га је једном од најцењенијих личности из света фудбала у нашој земљи. Важио је за једног од најинтелигентнијих фудбалера у поратној историји. Његов преглед игре, техничка лакоћа проткана филигранским потезима, префињени дриблинг, висока имагинација и мајсторство у прецизном и правовременом проигравању били су савршени за фудбалске уџбенике.

– Често сам имао проблем у игри јер сам у глави имао не два, већ пет решења – чувена је Петровићева изјава која јасно говори о каквом се играчу радило.

Велики део каријере провео је у нашем клубу где је стекао почасну титулу четврте Звездине звезде, односно, ушао је међу пет најбољих играча који су икада играли на “Маракани”. Такође, важи за једног од најмлађих дебитаната у најтрофејнијем српском клубу, јер је 1971. године, дакле као шеснаестогодишњак први пут наступио за сениорски тим, мада је званичан деби забележио 19. јула 1972. године против Хајдука са 17 година и 19 дана. Освојио је као играч шест домаћих трофеја, пет титула и национални куп, а велики жал остао је због изгубљеног финала Купа УЕФА 1979. године против Борусије из Мехенгладбаха. Укупно је црвено – бели дрес облачио 497 пута уз 117 постигнутих голова. После једанаест година на Маракани, 1982. године отиснуо се у Лондон, где је за тамошњи Арсенал играо једну сезону. Инострану каријеру наставио је у Антверпену, Бресту, Стандарду и на послетку у Нансију 1988. године.

У дресу са националним обележјем наступао је 34 пута, постигао је пет голова. Дебитовао је против Мађарске 26. септембра 1973. године, учествовао на два Светска првенства 1974. у Немачкој и 1982. у Шпанији и репрезентативну каријеру завршио 13. октобра 1982. против селекције Норвешке у Ослу. Остаће упамћен у историји као играч виртозности и бриљантног ума, као неко ко је видео пет потеза унапред и био један од најомиљенијих фудбалера међу навијачима Звезде и поклоницима овог спорта.

Фудбал је Пижонова љубав и страст, по завршетку играчке каријере нову је градио као тренер. После рада у Омладинској школи Црвене звезде, био је помоћник у стручном штабу Драгославу Шекуларцу 1989. и Љупку Петровићу годину дана касније када су остварени највећи резултати у историји клуба и српског фудбала. Два пута је био први тренер свог вољеног клуба. Радећи са бисерима из омладинаца, пре свих са Дејаном Станковићем у сезони 1996/97. освојио је национални куп, а у другом мандату био је на клупи у сезони 2019/10.  Као тренер водио је још Раднички НБ, Бор, Атромитос, Славију Мозир, Војводину, Далијен и Темишвар и ОФК Београд. Био је селектор младе репрезентације Србије и Црне Горе (2002-04.) и био вицешампион Европе 2004. године, а у од 17. новембра 2010. до 14. октобра 2011. био је селектор Србије. Био је још и на челу Кине, Ирака и Јемена.

Члан је Скупштине Клуба у актуелном сазиву те Управног одбора Клуба.

Владимир Петровић Пижон са задовољством прихвата позиве Клуба да својим присуством увелича догађаје који имају за циљ промоцију институције чланства у нашем Клубу. Тако је недавно уручивао “златне” чланске карте највернијим члановима Црвене звезде.

Подржао је и недавно покренуту акцију “Буди и ти капитен своје Звезде” у којој чланови који учлане 10 нових чланова добијају капитенску заставицу потписану од стране првотимаца а троје који учлане највише чланова освајају додатне награде. Тим поводом, одазвао се позиву Звезда ТВ и са нашим навијачима поделио утиске какав је заиста осећај бити Звездин капитен.